Istorija učiteljske škole u Somboru

Историја учитељске школе у Сомбору

Појава грађанског сталежа у Сомбору допринела је да се у овом граду развије, релативно рано, широк систем образовања и разноврстан културни живот. Забележено је да је Сомбор 1717. године добио прву основну школу на српском језику, а само пет година касније и на мађарском. Ускоро је основана је прва школа средњошколског типа, а недуго затим и »Граматикална школа«. Најзначајнија година за школство у Сомбору била је 1778. у којој је Аврам Мразовић, надзорник српских школа у јужној Угарској, отворио »Норму«, прву школу за образовање учитеља, претечу славне сомборске »Препарандије«.

Сентандреја је, после Сомбора, у српској културној историји и просветној повесници град од посебног значаја. У њој је 1812. године учињен следећи корак у модернизовању српских учитеља, када је Урош Стефан Несторовић, филозоф и правник, рођен у Будиму, основао прву српску учитељску школу, чији нам је званичан назив Kраљевски педагогијум народа илирског остао у списима тадашње државне администрације. Несторовић је постављен да изврши реформу православних школа у царевини. Већ 1815. школа је продужена на две године да би 1816. била пресељена у Сомбор. Године 1895. бива саграђена зграда Препарандије у којој се одвијала настава све до 1948. године. Потом до 1963. здање бива кориштено каоп вежбаоница учитељске школе.

Учитељска школа је постојала све до 1973. када је прерасла у Педагошку академију а 1993. је из Педагошке академије створен Учитељски факултет, који је касније препастао у Педагошки факултет.

Сомборска учитељска школа, за ближе 250 година свога потојања, дала је свим крајевима српскохрватског језичког подручја хиљаде способних учитеља, а њени професори били су аутори низа уџбеника, од првих буквара до савремених уџбеника педагогике.

Из редова свршених ученика ове школе израстао је низ наших великана као што су педагози: др. Паја Радосављевић, Војислав Бакић, Петар Деспотовић; књижевници: Мита Kалић, Мита Петровић, Исидора Секулић, Јован Дучић и други; композитори Јосиф Маринковић и Петар Kоњовић, сликар Иван Радовић и низ других научних, културних и јавних радника.